Индија, јун 2000. године
Село Мадентуси у североисточном делу земље у коме деца у школи не уче енглески језик.
Шугата Митра, професор образовних технологија на Универзитету Њукасл, одлучује да спроведе необичан експеримент. Прави рупу у једном зиду на сред села и у њу инсталира компјутер поред кога оставља брдо компакт дискова. Потом одлази, препуштајући сеоској деци да се забављају с новим сокоћалом, без речи објашњења.
Три месеца касније, професор Митра враћа се у село. За компјутером затиче двоје деце - осмогодишњака и дванаестогодишњака - како играју неку игрицу. Чим су га угледали, обратили су му се на енглеском језику: "We need a faster processor and a better mouse." ("Требају нам бржи процесор и бољи миш.")
Запањено их је упитао како су то закључили? Одговорили су: "Видели смо на неким компакт дисковима. А пошто си нам оставио машину која прича само на енглеском, морали смо и енглески да научимо."Након овог искуства, професор Митра наставио је да спроводи сличне и захтевније експерименте широм Индије, али и остатка света. У једном од њих оставио је групи од 26 дванаестогодишњака компјутер препун информација из области биотехнологије, поново - на енглеском језику. Позвао их је да током наредна два месеца пробају да их разумеју, напомињући да су информације толико компликоване да он не очекује да ће успети.
Када се вратио, деца су га известила да, осим чињенице да неправилно копирање молекула ДНК узрокује генетске болести, ништа друго нису успела да схвате.
Резултати оваквих и сличних експеримената навели су професора Митру на закључак да су деца у стању потпуно самостално савладати рад на компјутеру и енглески језик до мере која им омогућава да користе инернет, електронску пошту, чет и претраживаче. Нови, самосталaн метод учења назвао је "минимално инвазивним образовањем". Његов рад прославио се широм света као пројекат "Рупa у зиду".
Србија, септембар 2015. године
Нови Београд, урбана градска општина престонице. Основне школе које се рангирају међу најбољима у земљи и у којима деца од првог разреда уче енглески језик.
Из једне од њих мој једанаестогодишњи син - ђак петак - долази кући након првог дана школе, носећи нарамак нових уџбеника које само платили 12.000 динара. Грохотом се смеје. Још док је био у школи погледао је уџбеник из oпштег техничког и информатичког образовања, пошто га тај предмет највише занима. Каже: "Мама, ми ћемо из информатике да учимо како се компјутер пали и гаси."
С неверицом узмем да погледам лекције у уџбенику који је издала Едука д.о.о. 2014. године. И стварно - упутства о укључивању и искључивању компјутера су високо котирана. Моју пажњу, међутим, привлачи нешто потпуно друго - нешто што мој син није ни разумео. У ствари, то је једина информација у том уџбенику која је за њега потпуно нова. Реч је о инструкцијама за прикључивање на интернет - коришћењем "Dial-up" метода.
Након првог шока, запљусне ме нови талас неверице. Ове информације у уџбенику не представљају се у поглављу чији би једини одговарајући наслов био "Из историје информатике". Информације се представљају у поглављу које носи наслов: "За оне који желе да знају више", уз напомену да је коришћење интернета (које је, ваљда, прекомпликовано за једанаестогодишњаке) део програма виших разреда.
Ова данашња омладина...
"Dial-up", као метод прикључивања на интернет, изумро је отприлике у доба када се мој син родио. Он је уз интернет растао и непојмљиво му је да је ико икад живео без њега. Компјутер је почео да користи, као и сва друга деца, играјући игрице, да би пре отприлике две године почео да снима туторијале - што на српском што на енглеском језику - и поставља их на Јутјуб.
Последњих шест месеци почео је да кодира. Ради у неком једноставном програмском језику Бач, али већ планира да почне да учи Јаву. Надао се да би га томе, можда, у школи могли научити на часовима информатике.
Подучава и вршњаке, баш као што и они подучавају њега. Окаче се на Скајп, па причају док заједно нешто на интернету играју и успут кодирају нове делове за игрице. Кад почне да ми објашњава шта ради, 50% га ништа под милим богом не разумем.
И сад ће он, ове школске године, слушати лекције о томе како се компјутер укључује и искључује, догодине у шестом разреду - шта је то флеш меморија, а у осмом - како се користи емаил? Оно што га највише занима - како програмирати у Јави - неће чути уопште. Штавише, п од програмирања није предвиђено наставним планом и програмом информатике у основној школи.
Клипови у точковима
Образовни систем у Србији не само да не подстиче децу да дају свој максимум, већ их проактивно саплиће и кочи. Након предавања у школи и читања информација из уџбеника - деца више нису сигурна ни у оно што су мислила да знају.
Нашем образовању је хитно потребно потпуно укидање било каквог информатичког образовања у основној школи. Ми морамо узети здраво за готово да деца, у тренутку поласка у школу, већ знају основе рада на рачунару - а која не знају, научиће од вршњака у рекорном року. Једино што је потребно урадити јесте деци обезбедити неопходна сокоћала: рачунаре и таблете у свим школама и то с брзом интернет конекцијом. Не један информатички кабинет по школи, већ један рачунар по столу за којим се у учионици седи и таблет по ученику који школу похађа.
Већ од првог разреда сво подучавање треба пребацити на интернет, и то из свих предмета. Часове треба држати у Облацима, где ће се постављати и сав потребан наставни материјал. И домаћи задаци. И контролне вежбе. Оно што је неопходно имати у папирној форми - може се одштампати, умножити и разделити ученицима.
Уџбенике потпуно укинути. Листом из свих предмета.
Цигла у зиду и око врата
Постоје најмање два одлична разлога за потпуно укидање уџбеника.
Први је економске природе. Комплети уџбеника за ниже разреде основне школе коштају између 5.000 и 8.000 динара, а за више разреде између 10.000 и 15.000 динара. То је огромна цигла око врата родитеља, нарочито ониx с више деце, а уједно је и улудо бачен новац у бунар који је одавно пресушио.
Други разлог су наша деца коју, у сред експанзије информатичког доба, приморавамо да самa себе коче у личном развоју, учењу и напретку. Уџбеници су некада имали веома важну функцију, али у данашње време представљају тек сламку нечег што неминовно пролази и нестаје, а за коју се ми грчевито држимо услед страха од промена.
Свиђало се то нама или не, књиге и уџбеници су већ извесно време на путу у музеј. Што пре то схватимо, то ћемо пре деци омогућити да грабе напред и узбрдо, без камена који испред себе морају гурати. У Финској су то схватили, потпуно укинули уџбенике и комплетну наставу пребацили на рачунаре и таблете.
Фински ученици, иначе, већ деценијама на ПИСА тестовима постижу најбоље резултате. Структура њиховог образовног система - када је реч о укупном броју школа, о односу броја урбаних и руралних школа, о броју ученика и ангажованих наставника, о специфичностима постојања националних мањина - изузетно је слична структури нашег образовног система. Једина је разлика у томе што су они избили циглу из зида свог система, а ми цигле у свом све савесније малтеришемо.
Постоје, такође, и једна сасвим колатерална добробит укидања уџбеника - оно наставницима обезбеђује потпуну аутономију у осмишљавању начина на који ће деци представити материјал везан за неку наставну јединицу. Они ће управо у својим ученицима имати помоћнике у прикупљању потребних информација. Учење више неће бити пројекат угуривања знања у главу, већ тимски напор - заједничко гуглање.
Инвестиција, а не трошак
Ако ишта треба да научимо из експеримената професора Митре, онда је то потреба да направимо рупе у одбрамбеном зиду нашег окошталог, архаичног, застарелог и превазиђеног образовног система. Да кроз те рупе наша деца коначно добију прозор у свет, да га добро осмотре и упознају, процене и оцене, али и престану у њега да се отискују у потрази за оним што у својој земљи немају.
Просперитет и будућност сваке земље могу се предвидети на основу стања њеног образовног система и односа државе према њему. У Србији се он већ предуго посматра као трошак који изнова треба смањивати. Последњи пример је најава да ће управо наставници бити на првом удару отказа у јавном сектору, а не партијски запослени кадрови на измишљеним радним местима у јавним предузећима и прегломазној државној управи.
Покрет "Доста је било - Саша Радуловић" залаже се за модернизовање образовања, гледајући на њега као на неопходну инвестицију која ће се у будућности вишеструко исплатити.
Циљ је довести систем до тачке у којој ће се школе међусобно такмичити квалитетом наставе и наставног кадра, а не поклањањем оцена, као што је то случај данас.
Поред тога, покрет такође сматра да држава треба да сноси све трошкове везане за основношколско и средњошколско образовање, укључујући и набавку свог потребног прибора и материјала за одвијање наставе, трошкове топлог оброка за сваког ученика, трошкове превоза до школе и из школе, као и трошкове спортских и културних активности за сву децу.
У тако уређеном систему у коме образовање представља осовину око које се врти напредак целокупног друштва, промениће се и менталитет на који се изнова изговарамо када сами себи објашњавамо да не можемо да се променимо.
"Врсте које преживљавају нису ни оне најјаче, ни оне најпаметније,
већ оне које се најбоље прилагођавају променама." - Чарлс Дарвин
Прилози:
- Линкови на симке предавања професора Митре на Јутјубу:
"Могу ли деца подучити сама себе?"
"Нови експерименти Шугарта Митре у самоподучавању"
- Линк на званичну страницу пројекта професора Митре:
Prvi put objavljeno 6.9.2015. godine na sajtu pokreta "Dosta je bilo - Saša Radulović"